Tatarska pustinja

Da, bitka je to mnogo teža od one kojoj se nekada nadao. Čak je i veterani izbegavaju. Jer je možda lepo umreti pod otvorenim nebom, u mahnitom okršaju, s telom još uvek mladim i zdravim, dok se trube trijumfalno ore; tužnije je, izvesno, umreti ranjen, posle dugog mučenja, u bolničkoj spavaonici; žalosnije je još skončati na kućnoj postelji, uz jadikovke bližnjih, prigušeno svetlo i bočice lekova. Ali, najteže je umreti u nepoznatom i stranom kraju, na običnom krevetu jedne gostionice, star i poružneo, ne ostavljajući nikoga na svetu.

I da je imao pred sobom mladost dugu stotine i stotine godina, poput bogova, i to bi bilo ništa. A on je imao na raspolaganju samo jedan običan i normalan život, jednu malu ljudsku mladost, gorki dar, koji se dao prebrojati prstima dve ruke, i koji će se rasplinuti i pre no što ga upozna.

Đovani Drogo će potrošiti ceo svoj život na čekanje sudbine. Dugo će verovati da je i dalje mlad, da pred sobom ima beskonačno vreme budućnosti i da može još da čeka.

Jer Tvrđava je pre svega jedna alegorična mašina, koja nam govori o neumitnoj prolaznosti vremena, a ne o nadziranju i kažnjavanju ljudskih tela.

Doslovno i preterano poštovanje pravila službe dovešće i do smrti vojnika Lazarija, koji se sticajem okolnosti pojavio bez lozinke pred kapijom Tvrđave.

Ovaj prirodni mizanscen očito je artificijelan i podseća na prostore bajki gde se predeli oblikuju u funkciji imaginarnog a ne realnog, s tim što se ovde dosledno ostaje u polju derealizacije, ne pojavljuju se nikakve vile i vilenjaci.

Tatarska pustinja koja uopšte nema peska, nego je popločana kamenjem, dok se na njenom horizontu pružaju večne magle.

Nada, zapravo, u dolazak sudbine, nečeg velikog i slavnog što se ne može meriti sa svakodnevnom egzistencijom.

Tu shvatamo tajanstvenu vezanost likova za ovo mesto.

Potom se u mraku, iako ga niko ne vidi, osmehne.