Maja Lunde

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Mnogo šta je poticalo iz vremena pre Kolapsa, iz vremena pre nego što su demokratije pale, pre svetskog rata koji je usledio kada je hrana postala dragocenost dostupna samo malobrojnima. U ono vreme proizvodnja informacija bila je tako ogromna da više niko nije imao nikakav pregled. Reči u nizovima dugačkim kao Mlečni put. Prostranstva mapa, slika, ilustracija, velika kao površina Sunca. Vreme vezano za film, vreme srazmerno milionima ljudskih života. A tehnologija je sve učinila pristupačnim. Pristupačnost je bila mantra tog doba. Ljudi su neprekidno bili ulogovani u sve te izvore informacija na sve naprednijim komunikacionim aparatima.

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.