A. de Tocqueville

Samo se pri rođenju društava, dakle, može biti potpuno logičan u zakonima. Kad vidite da neki narod uživa to preimućstvo, ne hitajte da zaključite da je mudar; pomislite radije da je mlad.

Ima nacija u Evropi gde stanovnik sebe smatra kao nekakvim naseljenikom, ravnodušan prema sudbini mesta u kome živi. I najkrupnije promene zbiju se u njegovoj zemlji bez njegovog učešća; on i ne zna tačno što se zbilo; on samo sluti; čuo je slučajno o događaju. Štavište, blagostanje njegovog sela, red u njegovoj ulici, sudbina njegove crkve i svešteničkog stana, sve ga to ne uzbuđuje; misli da ga se sve to nimalo ne tiče i da to pripada jednome moćnom tuđinu koga zovu vlada. A on sam koristi svoju imovinu kao kakav plodouživalac, bez sopstveničke svesti i bez ideja za ikakva poboljšanja. Ta nezainteresovanost za samoga sebe ide tako daleko da ako naposletku bude ugrožena njegova bezbednost ili bezbednost njegove dece, umesto da pregne da otkloni opasnost, on skrsti ruke i čeka da mu cela nacija pritekne u pomoć. A taj čovek, uostalom, mada je tako potpuno žrtvovao svoju slobodu prosuđivanja, ne voli pokornost kao ni iko drugi. Pokorava se, istina, samovolji državnog službenika, ali uživa da prkosi zakonu kao pobeđen neprijatelj čim se sila povuče. Stoga vidimo kako neprestano prelazi iz ropstva u razularenost i obratno.

Siromah je sačuvao većinu predrasuda svojih dedova, ali bez njihove vere; njihovo neznanje, ali bez njihovih vrlina; prihvatio je, kao pravilo za svoje postupke, doktrinu interesa, ali bez njenog pravog poznavanja, a sebičnost mu je isto toliko slepa koliko mu je nekada slepa bila i odanost.

Nacija, uzeta u celini, biće manje blistava, manje slavna, manje snažna možda; ali u njoj će blagostanje većine građana biti veće, i narod će se pokazati smirenijim, ne što neće imati nade da će mu biti bolje, nego što će znati da mu je dobro.

Suverenost naroda i sloboda štampe dve su stvari koje su, dakle, međusobno potpuno povezane; cenzura i opšte pravo glasa jesu, naprotiv, dve stvari protivrečne i ne mogu dugo opstati u političkim ustanovama istog naroda.

Naiđu vremena kad nacije osećaju da ih muče tako krupne boljke da dolaze na misao o potpunoj promeni političkog uređenja. Ima i drugačijih vremena, kad je zlo još dublje i kad je i samo društveno uređenje dovedeno u pitanje. To je doba velikih revolucija i velikih stranaka.

Postoji naime jedna muževna i legitimna strast ka jednakosti, koja podstiče ljude da žele biti svi moćni i cenjeni. Ta strast teži da male uzdigne u red velikih; ali nailazimo u čovekovom srcu i na takvu izopačenu ljubav prema jednakosti koja u slabih budi želju da jake svuku na svoj nivo i koja ljude dovodi dotle da više vole jednakost u ropstvu nego nejednakost u slobodi.

"Nemojmo biti u zabludi o onome što valja razumeti pod našom nezavisnošću. Postoji, naime, jedna vrsta izopačene slobode, koja je zajednička i životinjama i ljudima, a sastoji se u tome da se radi što se kome svidi. Ta je sloboda neprijatelj svake vlasti; ona nestrpljivo podnosi svaki propis; s njom se srozavamo ispod sebe samih; ona je neprijatelj istine i mira; pa i Bog je smatrao da treba da ustane protiv nje! Ali postoji i jedna građanska i duhovna sloboda koja snagu crpe iz jedinstva i koju i sama vlast ima dužnost da štiti: to je sloboda da se čini sve što je pravo i dobro. Tu svetu slobodu treba da branimo u svim slučajevima, pa ako treba, i život svoj za nju da založimo."