Portret umetnika u mladosti

Sledeći dan je doneo smrt i strašni sud i polako povukao njegovu dušu iz njenog ravnodušnog očajanja. Slabo treperenje straha postade užas duha dok je promukli glas propovednika kao trubom najavljivao smrt njegovoj duši.

Šta koristi čoveku ako dobije ceo svet a izgubi dušu besmrtnu? Ah, draga moja deco, verujte mi, nema ničeg u ovom nesrećnom svetu što može nadoknaditi takav gubitak.

Neki ponos, neki strah sprečavali su ga da uveče uputi Bogu makar i jednu jedinu molitvu, iako je znao da je u božjoj moći da mu oduzme život dok spava i da mu dušu zavitla u pakao pre no što bi se mogao pomoliti za milost. Gordost na sopstveni greh, strah od Boga bez ljubavi prema Njemu govorili su mu da je njegov prestup previše užasan da bi se mogao potpuno ili delimično otkupiti neiskrenim klanjanjem Svevidećem i Sveznajućem.

Haos u kome je utrnuo njegov žar bio je hladno ravnodušno saznanje o sebi.

Pri svome prvom divljem grehu on je osetio kako je talas životne snage grunuo iz njega i plašio se da mu telo i duša ne klonu od te razuzdanosti. Umesto toga, taj životni talas izneo ga je na svojim grudima iz samog njega i, povlačeći se, opet ga vratio: i nijedan deo tela ni duše nije klonuo, već je među njima uspostavljen neki mračni mir.

Hteo je da zgreši s nekim od svoje vrste, da prisili neko drugo biće da zgreši s njim, i da s njim likuje u grehu.

Starao se da stiša žestoke žudnje svog srca, pored kojih je sve drugo bilo sporedno i strano. Malo se brinuo što je zapao u smrtni greh, što mu je život postao tkivo od pravdanja i obmana. Pored te divlje želje u sebi da ostvari nastranosti o kojima je snevao, ništa mu nije bilo sveto. Cinično je postupao prema sramnim pojedinostima svojih tajnih razuzdanosti kojima bi se naslađivao skrnaveći strpljivo svaku sliku koja bi privukla njegov pogled. Danju i noću kretao se među izopačenim slikama spoljnog sveta. Lik koji bi mu se danju činio čedan i nevin, noću bi mu prilazio kroz vijugavi mrak sna; lice joj preobraženo pohotljivim lukavstvom, oči se sjakte od životinjske naslade. Mučilo bi ga samo jutro kad bi se nejasno sećao mračne raskalašne razuzdanosti i kad bi osećao bol i poniženje zbog prestupa.

Njegov duh je izgledao starije od njihovog: slušajući njihove raspre i radosti i žalosti, blistao je hladno, obasjavajući kao mesec zemlju mlađu od sebe. Nikakav život, nikakva mladost nisu plamteli u njemu kao što su plamsali u njima. On nije znao ni za radost u drugarstvu ni za snagu dubokog muškog zdravlja ni za sinovlju odanost. Ništa u njemu nije plamsalo do hladna i svirepa požuda bez ljubavi. Detinjstvo mu je bilo mrtvo ili izgubljeno, a s njim i njegova duša sposobna za jednostavne radosti, i on je lebdeo sred života kao jalova mesečeva školjka.

„I neka je hvala Gospodu, Džoni“, reče gospodin Dedalus, „da smo toliko dugo poživeli a toliko malo štete počinili.“

„A učinili toliko mnogo dobra, Sajmone“, reče starčić ozbiljno. „Neka je hvala Gospodu što smo poživeli toliko dugo i učinili toliko dobra.“

On nije umro nego je iščezao kao izmaglica na suncu. Bio je izgubljen ili je odlutao iz života jer više nije postojao. Kako je čudno razmišljati o sebi da nestaješ tako iz života, ne smrću već iščezavaš na suncu ili gubiš se i bivaš zaboravljen negde u vasioni!