Sitničarnica „Kod srećne ruke“

Постоје три врсте читалаца, разврстава стара цепидлака Гете. Прва, која ужива не просуђујући. Трећа која просуђује не уживајући. И средња, која просуђује уживајући и ужива просуђујући, она врста која заправо изнова ствара уметничко дело.

Да, једног дана биће то епистоларни роман у којем ћемо она и ја, мимо времена, мимо историје, мимо сувишних догађаја, мимо свега што човеку није преко потребно, бити једини читаоци, ликови...
– Разумела сам, роман само за вас двоје..

Verba volant, scripta manent“, прочита Адам у себи, па пребирајући по затравелом знању латинског промуца:
– Речи лете...
– ... списи остају!

њиге су као сунђери. Наизглед незнатне величине, шупљикаво, спужвасто ткиво је кадро да упије небројено много судбина, чак да у себе прими читаве народе. Шта су друго књиге о несталим цивилизацијама, но сунђери који су у себе сажели читаве епохе?

Велимировића... – промицало је из маглина.

Долазио је као полулуд, џепова натрпаних пухором спаљених књига, отресеног са дрвећа около згаришта, ноћу покушавајући да из тог пепела спасе макар неку поуздану реч. Биће да је неке одгонетнуо, преписивао својим читким рукописом и слао у навоштеним ковертама професору Веселину Чајкановићу, а доцније, тајно, у манастир Љубостињу, где су немачке власти држале интернираног епископа Николаја

Још нису пале све немачке бомбе у априлском рушењу Београда, а Гаврило Димитријевић се добровољно ставио у службу оних што су сакупљали нагореле листове вековима старих србуља страдале Народне библиотеке. Чинио се као човек који је и сам сагорео на Косанчићевом венцу.

– Пробајте са ситним радостима, тешко да нам шта друго преостаје – бринула се госпођа, када би видела Јелену како се уздрхтала враћа из града,

Неопходно је да човек буде пристојно одевен, никада се не зна кога може да сретне...

века понедеоник је добар дан за почетак. Уторник је баксузан, ћорав. Додала бих, и траљав