Alternativna istorija Srbije

Сомбор је у 18. веку вероватно највећи српски град. Почетком 19. века то ће бити Нови Сад, са већим бројем Срба од Београда.

.

Да закључим: цена Српске револуције била је страшна. Али то није био тренутак за ценкање. Да није плаћена, српска држава или не би постојала, или би била још мања и слабија него ова наша.

И поред свих мука, грешака, страдања, устанци су донели победу и путоказ за наредне векове. Као и француски револуционари, српски револуционари су „изборили слободу за себе и дали је другима“.

У блиставом низу победа, савршеној политичкој процени тренутка, са у српској историји од Немањића невиђеним дипломатским талентом, кнез је преговарао са османским везирима на путу ка блокираном Београду и коначно се договорио о аутономији из које је никла модерна српска држава.

Српски војсковођа је на Дрини сопственом крвљу написао писмо тражећи појачање.

Устаници су кона

био успостављен и имао би мањег утицаја на српско друштво. Питање је, међутим, да ли би наше елите и народ били задовољнији да је исход био такав.

Вука Караџића српски језик би се развијао другачије и спорије, али Србија би била обновљена, независна и њени државни циљеви би вероватно били остварени у границама османског Српства – на простору од Скопља до Бихаћа и од Београда до Бара. Односи са суседима свакако не би били идиличнији, али би били лишени идеализма и многих постојећих оптерећења, а самим тим и стабилнији. Комунизам би у тим условима такође теже

Страшна луна“ са Босфора, да парафразирам Његоша, још није била потамнела почетком 19. века.

Милошев устанак вероватно је најмудрије вођен српски рат од средњег века. Шаховски прецизно, дипломатски промишљено – од почетка до краја. Без непотребног насиља. У том кратком рату кнез је прихватио компромис, а постигао је све што је хтео.

Тешко да би краљ Александар променио судбину државе коју су напале силе Осовине. Држава није имала могућности ни шансе да прође другачије него Француска или Пољска. У краткој биографији краља Петра Другог Душан Бабац је уверљиво побио чињеничну одрживост тезе о томе да би боље било да је југословенски монарх постао једини шеф неокупиране државе који би на њеном тлу водио герилу. Осим што би за себе везао десетак потерних непријатељских дивизија уместо три које су гониле пуковника Драгољуба Михаиловића, доносећи тако народу безмерне патње и страдања, тешко да би било шта променио. Уколико би страдао, постао би икона српског народа која би касније, под комунистима, додатно изложила Србе претњама и прогонима. У прогонству би свакако избегао синовљеве грешке (женидбу, подршку партизанима...), али не би