Palmin pirinač

U osamdeset osmoj godini smem da buncam koliko god hoću. Bunilo mozak dopušta. Čak ga i ohrabruje. Zabavno je Gospodu Bogu. Plodna mašta, fantastični realizam: vrline starca i deteta. Lepo je biti prastaro dete, ponovo učiti i izmišljati priče i s lakoćom ih zaboravljati, hraniti snove, ne pamtiti nikoga ni po dobru ni po zlu, ne zadržavati se ni na čemu što traje više od jednog dana.

Jeste, zaista se trudimo da razumemo samo ono što je loše. Ono što je dobro jednostavno proživimo, bez velikih tajni. Ako smo zdravi, ako sklopimo dobar posao, ako nam je dete dobro, mislimo da tako mora da bude i gotovo. Pitamo se zašto tek onda kad nam nešto smeta ili nas čini nesrećnima – onda pitanjima nema kraja. Za ono što nas raduje nema pitanja, samo pozitivnih usklika – život ide dalje, a mi to i ne primećujemo. U sreći, sve ima smisla. Univerzum postaje lak i jednostavan, kao neki fantastičan mađioničarski trik.

Evo mene, u beloj kecelji, seckam peršun.

Svejedno, breg ili Muhamed, moraće da dođe k meni

Tišina. Tišina, jer je to odluka posle koje se nazad ne može. Tišina jer, kad toliko toga ima da se kaže, najbolje je ne reći ništa. Tišina, jer ja sam sada samo očekivano odsustvo.

Još boli? U moru ima joda, sve leči.

Nije važno da li ga meriš satom koji ima klatno ili onim digitalnim. Ne mari ni da li taj sat navijaš, niti da li mu menjaš baterije. Bio dan ili noć, svetlo ili mrak, vreme svakako prolazi.

Pogrešna kombinacija reči, nezgodna boja glasa, omašen ili na pogrešno mesto stavljen zarez mogu da znače katastrofu. Reč može da povredi, da ostavi ožiljak. Da ubije. Reč bi trebalo čuvati duboko na dnu ili na vrhu ormara. Izvan domašaja dece. I odraslih. Reč je oružje. Za nju treba imati dozvolu.

Kad smo mladi, želimo nemoguće, i to je dobro, jer nam nesposobnost rasuđivanja daje fizičke snage i poleta da ostvarimo vlastite snove. Odrastajući, postepeno učimo da se zadovoljimo onim što je moguće – mogućim uspehom, mogućim zdravljem, mogućom lepotom, mogućom smelošću – i to je dobro, jer nas umerenost uči ravnodušnosti koja nam je neophodna kako bismo, kad za to dođe vreme, za sobom mogli da ostavimo život, toliko vedar i lep.

Reč plaši, uliva strah. Svaka reč. I najblaža, kad je neočekivana, može da povredi. Pogrešna kombinacija reči, nezgodna boja glasa, omašen ili na pogrešno mesto stavljen zarez mogu da znače katastrofu. Reč može da povredi, da ostavi ožiljak. Da ubije. Reč bi trebalo čuvati duboko na dnu ili na vrhu ormara. Izvan domašaja dece. I odraslih. Reč je oružje. Za nju treba imati dozvolu.