Zdravo, svete

Jer jedno je sigurno. U doba algoritma, ljudska bića nikad nisu bila značajnija.

Slučaj medicine svakako je manje prožet napetošću od primera iz krivičnog prava. Ovde ne postoje tužilac i odbrana. Svi u sistemu zdravstvene nege rade sa istim ciljem – da pacijent ozdravi. Ali čak i tu svaki učesnik procesa ima donekle drugačiji skup ciljeva.

U koji god aspekt života da se uvede algoritam, uvek će postojati neka vrsta ravnoteže. Između privatnosti i opšteg dobra. Između pojedinca i populacije. Između različitih izazova i prioriteta. Nije lako pronaći put kroz zamršene podsticaje, čak ni kada se na kraju nalazi jasna nagrada u vidu boljeg zdravstva.

Ali još je teže kada su konkurentni podsticaji skriveni od pogleda. Kada se koristi od algoritma prenaglašavaju, a rizici zabašuruju. Kada morate da se upitate šta vam se to nameće kao nešto u šta treba da poverujete, i ko će zaraditi od toga što ćete u to poverovati.

Ali kako ja mislim, stvarna umetnost ne može da nastane slučajno. Postoje granice dometa algoritama. Granice onoga što se može kvantifikovati. Među svim tim zaprepašćujuće impresivnim stvarima od kojih pamet staje i koje mi podaci i statistika mogu saopštiti, ne nalazi se i to kakav je osećaj biti ljudsko biće.

Ja sam matematičarka. Umem s potpunim samopouzdanjem da baratam činjenicama o lažnim pozitivnim rezultatima i apsolutnim istinama o tačnosti i statistici. Ali u sferi umetnosti, priklonila bih se radije Lavu Tolstoju. Poput njega, i ja mislim da se stvarna umetnost odnosi na ljudsku vezu, na razmenu emocije. Kao što je on rekao: „Umetnost nije zanat, ona je prenošenje osećanja koje je umetnik doživeo.“

Kao što kaže Mark Tven:

Ne postoji nova ideja. Nešto takvo nije moguće. Mi naprosto uzimamo mnogo starih ideja i stavljamo ih u neku vrstu mentalnog kaleidoskopa. Zavrtimo ih i one stvore novu i zanimljivu kombinaciju. Nastavljamo da vrtimo i pravimo beskrajno nove kombinacije; ali to su isti stari komadići obojenog stakla koji su u upotrebi odvajkada.

U kojoj tački pridajete prioritet žrtvama zločina koji se mogu sprečiti nad žrtvama algoritma?

Ta nedoumica se delimično svodi na to da odlučimo, kao društvo, šta smatramo uspehom. Šta je naš prioritet? Da li je to zadržavanje zločina na najnižem mogućem nivou? Ili očuvanje slobode nevinih iznad svega ostalog? Koliki deo jednoga ste spremni da žrtvujete zarad drugoga?

Samo zato što kompjuter nešto kaže, ne znači da tako i jeste.

Bio je kao Kim Kardašijan među algoritmima: ekstremno slavan, žestoko kritikovan u medijima, ali niko zaista ne razume šta on zapravo radi.

U koji god aspekt života da se uvede algoritam, uvek će postojati neka vrsta ravnoteže. Između privatnosti i opšteg dobra. Između pojedinca i populacije. Između različitih izazova i prioriteta. Nije lako pronaći put kroz zamršene podsticaje, čak ni kada se na kraju nalazi jasna nagrada u vidu boljeg zdravstva.

Ali još je teže kada su konkurentni podsticaji skriveni od pogleda. Kada se koristi od algoritma prenaglašavaju, a rizici zabašuruju. Kada morate da se upitate šta vam se to nameće kao nešto u šta treba da poverujete, i ko će zaraditi od toga što ćete u to poverovati.

Volimo da sebe smatramo ličnostima s nezavisnim mišljenjem, imunim na manipulaciju, a opet zamišljamo da su drugi – pogotovo oni sa drugačijim političkim uverenjem – fantastično lakoverni. Stvarnost je verovatno negde između.