Krajnje je vreme da upalimo zvezde

Lako se stavim u tuđe cipele.

Uočavam neke sitne detalje pored kojih ljudi često prolaze ne primećujući ih.

I radujem se dvostruko više nego drugi ljudi. Zrak sunca, miris ljiljana, božićni ukrasi izazivaju u meni talase sreće.

Imamo nešto što nikad neće nestati.

Mi smo porodica.

Kad se nazire kraj, vidi se samo suština.

Kao što je i normalno, zahvalnost dugujem, pre svih, tebi, draga mama. Pre četrdeset godina uskočila sam u autobus. Ti si me tamo sačekala. Hvala ti što si mi toliko dala. Hvala ti što si zadržala pravac uprkos krivinama, udesima i kvarovima. Hvala ti što si me naučila da gledam kroz prozor i da tamo vidim lepotu. Hvala ti što si nam ostavila najveći deo tvog sedišta. Hvala ti što si nam omogućila da putujemo a da nikad stvarno ne odemo od kuće. Hvala ti što si od nas troje napravila porodicu i što si umela da nam pustiš ruku, ostajući, za svaki slučaj, iza nas, da nam čuvaš leđa. Ne bih mogla ni da zamislim bolju majku.

Ranije, kad su ljudi govorili da sam drugačija, nije mi se to baš dopadalo, imala sam utisak da sam deo one igre „pronađi uljeza“. Ali, na kraju krajeva, želim da zauvek ostanem drugačija. Nikad ne želim da postanem kao drugi. Glupo je biti neko drugi kad je svako od nas on sam.

Uvek sam imala tu potrebu da budem voljena, verovala sam da me ona nikad neće napustiti, ali ne osećam više nikakvu potrebu da mi neko to potvrdi. Samoj sebi moram biti dovoljna.

Nadam se da, ni kad ostarim, neću biti stara.

I uvek je noć bila laka, jer je uz mene bila moja baka.

Volela bih da sam proživljavala eksplozivnu adolescentsku krizu, da sam se bunila, kontrirala, da sam skretala pažnju na sebe, da sam istraživala, da sam se u nečemu prevarila, ali nisam to sebi dozvolila. Bez buke, bez talasanja, smanjila sam se koliko sam mogla, samo da me niko ne bi primećivao. Nisam želela svojima da stvaram dodatnu muku. Hodala sam na vrhovima prstiju. Dovoljno su patili. Dovoljno smo patili.

Daleko od toga da sam onakva kakva bih želela da budem. Zavidim osobama koje ne brinu o tome kakvu će sliku ostaviti u javnosti, o tome šta drugi misle. Osobama koje imaju toliko samopouzdanja da ništa ne može da ih uzdrma. Ja se toliko preispitujem da uspem da se osetim krivom čak i kad sam u stvari žrtva. Ima onih koji se, da bi se dopali ljudima, ne usuđuju da kažu svoje mišljenje ako je suprotno većinskom. Ja se čak ne usuđujem ni da mislim drugačije. Zavidim onima koji nemaju potrebu za tuđim odobravanjem da bi mogli da vole sebe.

Volela bih da je jedino odobravanje koje mi je važno moje lično.