Happy end

Muškarci mogu da lažu, neprekidno. Žene, žene uvek priznaju. Volim te, ne volim te više.

Ne možete beskrajno voleti ono što nemate. To jednog dana prestane. I onda počinjete da volite ono što imate. To je tako.

Kakvo romantično vreme bez mobilnih telefona! S mobilnim ovo bi mogao biti samo instant događaj. Nema trajanja, nema izvinjenja, sve je odmah kristalno jasno, nema zabluda. I shodno tome, opis bi bio kraći. Rastanak bi takođe bio instant, mobilni ne ostavlja mogućnost da vam nešto ne bude jasno. Nedostupnost, daljine, glasnici, protok vremena, nesporazumi, čekanje, to je ono što romantičnim pričama daje soli.

Vidim te slike. Mi u Parizu, na Sen Žermen de Preu, zagrljeni oko struka, klatimo se dok idemo ka Kafeu de Flor i smejemo se. To vidim. I vidim nas, zatim, na Bajlonovoj pijaci kako zajedno biramo sir. To sam odmah videla. Slike sreće.

Duboko sam uzdahnula. To je onaj uzdah koji vas sprečava da se raspadnete od plakanja.

Sve je tako lako, sve je tako jednostavno, i život je tako lep. Treba samo imati hrabrosti i ubrati ono što želimo. Uvek se više kajemo ako nešto ne uzmemo, nego ako uzmemo

tada, još tada imala sam problem sa tim. S godinama, sa idejom da budem starija.

Mi samo živimo, hodamo, dišemo, ništa više.

I hoću romantičnu, ljubavnu, zanosnu, tešku priču. Moram da ridam dok je čitam. Moram da se radujem. Da se cepam od smeha. Moram da putujem zajedno sa junacima i moram da ih volim. Manje-više

Ugruela bi prestala da čangrlja lončićima.

Kuća bi umrla.