Leto kada je nestala Sara Leroj

Nisam preživela pre dvadeset godina ono najgore da bih danas umrla.

Upamti to dobro, svi plivači to znaju: ponekad moraš umeti da se pustiš da potoneš. Jer tek kada dodirneš dno, moći ćeš da se odgurneš nogama i izroniš na površinu.

I upravo to radim.

Starost nije samo pitanje godina, to je miris, samoća, neka vrsta umora u držanju koje je malo prerano usvojio.

„Nikada ne znaš koliko si jak,

sve dok biti jak ne postane tvoj jedini izbor.“

Bob Marli

Poznavati nekoga iz detinjstva znači biti svedok rađanja njegovih snova, njihovog ostvarenja ili rušenja, znači imati pristup njegovim najvećim nadama i njegovim najintimnijim strahovima u sirovom stanju, pre nego što je društveno pripitomljavanje obavilo svoj posao. Znači razabrati ko je on zaista iza zaštitne magle konvencija i pravila kojima se povinuju odrasli.

Zato što jednog dana, kada svi gnjavatori budu mrtvi, naći ćemo se u istom domu za stare, a ostali će se pitati ko su one dve male starice koje se od jutra do mraka previjaju od smeha i varaju na svim turnirima bridža.

„Previše si lepa, bićeš u nevoljama celog života“, uzdahnula je, „nikoga neće biti briga šta ima u tvojoj glavici.“

jednostavno zato što je drugačija, umesto da je puste da živi kako ona želi, zato što ih njena sloboda plaši…“

Muka mi je od takvog stava. Zbog njega mi dođe da sve spalim. Nekažnjavanje se hrani našim ćutanjem, sramotnim tajnama naših porodica, onim „to nas se ne tiče“, očima koje po svom izboru odvratimo iz kukavičluka ili straha od posledica, tužbama koje nikada nisu podnete jer se to može rešiti među nama. Kako je moguće, kada je cela škola znala za to, da niko od odraslih nije pokušao da istraži šta se dogodilo onoj trinaestogodišnjoj devojčici koja je tvrdila da ju je silovao stariji dečak na zabavi? Kako je moguće, kada sam zatrudnela sa petnaest godina i znalo se da nikad nisam imala dečka, da se niko od odraslih nije potrudio da sazna kojim čudom je ta beba stigla u moju matericu?

U jednom intervjuu koji sam nedavno pronašla na internetu, Morgan je objasnila da neuspeh pravde nije u tome što se krivci puštaju na slobodu zbog nedostatka dokaza, već u tome što nevini budu pogrešno osuđeni. Ne slažem se. Za mene je neuspeh pravde nekažnjavanje krivaca. Naš svet je prepun zločinaca na slobodi koji nikada neće videti unutrašnjost sudnice, koji će živeti srećno i spokojno, i čije će grobove prekrivati buketima cveća držeći im pohvalne govore, a uništili su živote dece.

Upamti to dobro, svi plivači to znaju: ponekad moraš umeti da se pustiš da potoneš. Jer tek kada dodirneš dno, moći ćeš da se odgurneš nogama i izroniš na površinu.