Lutka od porcelana

Sad sam već navikla na duhove. Čula sam ih ovde u prestonici, u smehu dece koja se igraju svojim drvenim štapovima na zaleđenoj reci Moskvi. Opažala sam ih u šiparicama ispred radnji, sa onim sveznajućim osmesima i karakterističnim prenemaganjem. Ti duhovi i dalje žive u svima; svuda ih vidim. Ne plaše me.

oni koji su iznad ne mare za one pod sobom, bili posredi aristokrati i seljaci, političari i građani

Razumeo je da je čovek istinski pobegao sa nekog mesta samo onda kada sme slobodno na njega da se vrati.

kuće često kažu ono što ljudi neće reći

Nema ništa jače od ona dva ratnika: od strpljenja i vremena; oni sve urade…

Tako se malo puteva prešlo,

tol’ko se grešaka počinilo.

sergej jesenjin

„Moja majka je govorila da je sećanje strani predmet u telu“, odgovara. „Misliš da je sastavni deo tebe. Da je nerazdvojivo od tebe. Ali čim ga ukloniš, sagledaš ga i shvatiš šta je. Zato je mama čitavog života pisala dnevnik. Ako ga izbaciš iz sebe, ne može da te razori iznutra! Ali moraš ga iščupati!“

Po tome što s vremenom raste, svakog dana je za trun veća, za trun jača, niko je ne primećuje, i na kraju bude sve što vidiš, poput belih noći u Sankt Peterburgu. Na kraju postane prosto životna činjenica.

Ljubav ne bi smela da bude pomama, rekla je svojevremeno mama. U jednoj od onih malobrojnih prilika kad je pogledala u Tonju dok govori. Pravu ljubav ćeš poznati po tome što je tiha. Po tome što s vremenom raste, svakog dana je za trun veća, za trun jača, niko je ne primećuje, i na kraju bude sve što vidiš, poput belih noći u Sankt Peterburgu.

kako recituje: Drag čovek može se voleti ljudskom ljubavlju; a samo se neprijatelj može voleti ljubavlju božanskom…