Neksus

su istoriju oblikovali jedino materijalni interesi i borba za moć, ne bi bilo nikakve svrhe u razgovoru s ljudima koji misle drugačije nego mi. Svaki sukob bi u krajnjoj liniji bio ishod objektivnih odnosa moći, koji se ne mogu promeniti pukim razgovorom. Naročito ako povlašćeni ljudi mogu da vide samo ono što osveštava njihove povlastice. Kako bi onda bilo šta osim nasilja moglo da ih ubedi da se odreknu povlastica i promene svoja verovanja? Srećom, pošto istoriju oblikuju intersubjektivne priče, ponekad možemo da sprečimo sukob i sklopimo mir razgovarajući s ljudima, menjajući priče u koje oni i mi verujemo ili izmislimo neku novu priču, prihvatljivu svima.

Na kraju krajeva, šimpanze imaju iste objektivne materijalne interese kao i ljudi: i oni moraju da jedu, piju i štite se od zaraznih bolesti, i oni žele seks i društvenu moć. Šimpanze, međutim, nisu u stanju da stvore i održavaju zajednice na višim stepenima složenosti zato što nisu u stanju da stvore priče koje povezuju takve zajednice i definišu njihov identitet i interese. Nasuprot marksističkom načinu razmišljanja, svi identiteti i interesi na višim stepenima složenosti u istoriji su uvek intersubjektivni, nikada objektivni.

Prema marksističkoj teoriji, ljude uvek motivišu objektivni materijalni interesi, dok priče služe samo da te interese prikriju i zbune takmace.

Mi sapijensi ne vladamo svetom zato što smo vrlo pametni, nego zato što smo jedine životinje sposobne za fleksibilnu saradnju velikog broja jedinki.

Zato kad sagledamo istoriju informacija od kamenog do silicijumskog doba, vidimo stalni porast povezanosti, ali bez propratnog porasta istinitosti ili razumnosti. Nasuprot onome što veruje naivni pogled na informacije, homo sapijens nije pokorio svet zahvaljujući tome što imamo dara da pretvaramo informacije u tačnu kartu stvarnosti. Tajna našeg uspeha će pre biti u tome što imamo dara da se poslužimo informacijama da bismo povezali mnoštvo ljudskih jedinki.

Drugim rečima rečeno, naivni pogled na informacije zastupa stav da je informacija pokušaj da se predstavi stvarnost i, kada taj pokušaj uspe, nazivamo ga istinom. Mada se u ovoj knjizi iznose mnoge zamerke na naivni pogled, priznaje se da je istina tačno predstavljanje stvarnosti. Takođe se, međutim, zastupa stav da većina informacija nije pokušaj da se predstavi stvarnost i da informaciju definiše nešto potpuno drugačije. Većina informacija u ljudskom društvu, i zapravo i u drugim biološkim i fizičkim sistemima, ne predstavlja ništa.

Autokratije se zasnivaju na terorisanju i cenzuri njihovih vlastitih agenata, ali kako da diktator koji je ljudsko biće teroriše veštačku inteligenciju, cenzuriše njene nespoznatljive procese ili da je spreči da sama prigrabi moć?

Ovo binarno tumačenje istorije podrazumeva da je svaka ljudska interakcija borba za moć između tlačitelja i potlačenog. Shodno tome, kad god neko nešto kaže, pitanje koje treba postaviti nije: „Šta je rečeno? Je li to istina?“, nego: „Ko to kaže? Čijim povlasticama to služi?“

Noževi i bombe ne odlučuju sami koga će ubiti. To su samo bezumna oruđa, koja nemaju razum neophodan da se obrade informacije i donese samostalna odluka. Nasuprot tome, veštačka inteligencija ima inteligenciju potrebnu da sama obrađuje informacije, te dakle i da zameni ljude u donošenju odluka. Veštačka inteligencija nije alatka – ona je delatna samostalno.

Kao što je to Džordž Orvel sročio u onoj čuvenoj krilatici: neznanje je snaga.