„… U gustišu, koji nam se činio neprohodan, ona nalazi skrivene staze razgrćući zelene zastore kao čarobnim štapićem. Posle zamornog penjanja izbismo, najzad, na čistinu s koje prvi put ugledasmo pećinu. Starica nam bez preteranih gestova stavi do znanja kako smo na domaku cilja i da odsada možemo ići sami. Nagradu je sa zahvalnošću primila ali je odbila da se i za korak približi obitavalištu njoj tuđeg naroda koje sada, uverena je, čuvaju zloćudni dusi. Sa istom odlučnošću je skrila lice od objektiva foto-aparata plašeći se da joj duša ne dospe u malu crnu kutiju i tamo ostane večito zarobljena. Kako će se kasnije pokazati na crtežima u pećini, takvo strahovanje, rasprostranjeno kod mnogih plemena na jugu Afrike, ima korena još u verovanju starosedelaca Bušmena da je sve što je naslikano u posedu stvaraoca, Lovci su, tako, crtali divljač koju žele da ulove, ali ljude, sem u retkim izuzecima, samo ako su u njima videli neprijatelje…“
„… Pošto domaći igrači nikako nisu uspevali da pronađu put do mreže protivnika, navijači su provalili u igralište i odlučno zatražili od somalijskog arbitra da pažljivo pretraži prostor oko gola Zaira i odstrani „džudžua“. Ako mislite da je sudija prekinuo igru, varate se. On je, naprotiv, sasvim ozbiljno sa svojim pomoćnicima pretražio svaku travku i naočigled sumnjičavih gledalaca zaključio da „džudžu“, bar na tom mestu, nije prisutan. Ostalo je tako, da je ekipa Zaira — uz pomoć „džudžua“ ili bez njega — napustila Lusaku kao pobednik. Pošto je Zambija pre toga nadmoćno tukla sve protivnike, poraz na domaćem bunjištu mogao se objasniti jedino delovanjem natprirodnih sila…“
