Zašto Bog nema auto

Poslednji put sam se provozao u fići sredinom l993. godine. Moja koleginica Dada Vujasinović, tada najbolji ratni reporter, kupila je fiću kome je izvadila zadnje sedište kako bi mogla, onako dugonoga, da se smesti i opušteno vozi. Pričala mi je kako joj je to bila životna želja. Sećam se i koliko je platila tog fiću. Šeststo nemačkih maraka. Dada je posle godinu dana izdahnula pod misterioznim okolnostima, pa je tako moje poslednje sećanje na fiću vezano za nekoga koga sam beskrajno poštovao i voleo. Oboje su sada, i Dada i fića, deo istorije.

Uzvik „čuvaj!“ značio je da su nečije sanke krenule niz strmu ulicu i da se valja skloniti. Ni danas ne znam šta znači izraz „kalpiš“, ali kada čuju tu reč svi su bežali sa staze preplašeni sankama na gvozdenim nogama.

Tako su izgledala službena kola iz moje mladosti. Danas ne smem ni da pogledam u službena kola momaka ošišanih uzbrdo.

„Marka je nebitna jer službeno auto, kada je reč o njegovom korisniku, uvek troši isto i na kraju ga isto košta. To jest, da prostite, ništa jer sve plaća firma.“

„Kad me već pitate, moram da kažem, a to je ujedno i moje mišljenje, da je najbolje auto na svetu – službeno auto.“

Danas znam da sam im, kupujući automobile prema svojim materijalnim mogućnostima i pričajući im o odnosu ljudi prema kolima, usađivao odnos prema životu, mada toga nisam bio svestan.

Ona budala opet kupila nova kola. Opet će da letuju na selu, a pričaće svima kako su bili na moru.

Muke sa kolima u novogodišnjoj noći nastaju tek kada postaneš vlasnik kola i zakonski suvlasnik jednog ženskog života. Do tada ti život prolazi lagodno jer nisi zavisnik nijednog od dva navedena zla.

U njihovim glavama je očigledno zapisano da milicioner mora da kidiše na građanina kao leopard na krmena­dlu, i – tačka.

izvedenog na Brankovom mostu, znam da to današnji klinci ne mogu da dožive jer je na mostu u bilo koje doba dana i noći – nesnosna gužva. Žure ljudi na posao i sa posla. Vozaju svoje male i velike brige.