Postavljajući čitaoce u središte upornog, opsesivnog, očajničkog traganja za tajnom, za majkom, za sobom samom i ranom koja se prenosi iz generacije u generaciju, Vigdis Jurt opterećuje čitateljku bolom i tegobom koje sama junakinja nosi i kojih se na kraju oslobađa. Čitateljka (ili čitalac) ostaje zamišljena nad onim što se upravo odigralo, dostiglo vrhunac i primirilo, s pitanjem o sebi samoj. Ako bismo na sopstveni doživljaj primenili kriterijum Johane Hauk da „istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača”, sigurna sam da bi većina čitalaca potvrdila da je ovaj roman istinit, bolno istinit.
Iz pogovora Biljane Dojčinović
