Muška azbuka

Što čovek ima više svog prostora, to se više utvrđuju njegove granice. Ljudi koji žive zajedno retko hodaju zagrljeni.

onaj ko odlazi ne nosi fotografije sa sobom, to bi bilo kao da nosi ceo svoj život, kao da sa starim životom nije raskrstio. Obarajući tango života. Prošlost mora da umre, da bude izbrisana, inače nema novog života, to je jasno kao dan. Zašto bi u novi život iko nosio stari? Ne, fotografije će ostati tamo, na tim policama i na tim komodama za koje su i uramljene, ostaće tamo gde o njima može da se govori, gde one imaju smisla, gde razgovori o trenucima koji su na njima ovekovečeni služe da utvrde, ili da poprave, sadašnji trenutak. Jer ima smisla o njima govoriti.

U novom životu, fotografije starog su višak, uvreda, neka zloba koju niko ne bi mogao da razume.

Zato u novi život čovek ode simbolički go. Skine staru kožu. A na staroj koži su uspomene, sećanja, ono što je bilo. Šare prošlosti.

Čovečanstvo je zaglavljeno u neprekidnoj adolescenciji. Starost je neka vrsta osude, simbolička smrtna kazna, put ka društvenom groblju otpisanih.

ta zatrpana tuga, o kojoj se ne govori, o kojoj je sramota govoriti jer skida oplatu profesionalnosti, nedodirljivosti, odlučnosti, i jer o tome niko ne želi da sluša, niko ne želi da sluša o nemanju, bez obzira da li je reč o novcu ili o ljubavi, niko to ne želi da sluša i o tome se ne govori, ovo vreme je vreme brzine, opipljivosti, dokaza, sadašnjosti i budućnosti, blistavih osmeha, prošlost je priča gubitnika.

Sreća se danas meri kao što se meri vreme raspadanja otpada. Kakav paradoks savremenog standarda. Aždaja želje koncentrisana je na predmete, na igračke, ajpede i telefone, satove, sportsku opremu, garderobu, naši stanovi su prepuni nečega što nas je intereso

Pada mi na pamet jedna čudna misao – novac uništava prirodno poštovanje koje čovek ima prema znanju, obrazovanju, talentu. Monstrum apetita, promeni ti ukus.

„Nikada te neću mrzeti, glupi stvore.“

„Nikada te neću mrzeti, glupi stvore.“

Ne želiš stvarnost noću, noć je za sanjarenje, zaborav, maštanje, iluzije.

Nisam hteo da idem kući, niko ne ide pravo kući, svojoj ženi i stvarnosnoj prozi, kad se posvađa sa devojkom. Prvo odeš negde i napraviš neko malo sranje, pa tek onda dođeš kući, kad svi legnu i kada nikome ne moraš da polažeš račune