Tamo je ovde

Starenje ne možeš da zaustaviš, ali zato možeš da odlučiš da nikad ne ostariš.

Na kraju sam shvatila da ono što mi nedostaje zapravo nije bilo dom, nego vreme. Godine koje su proletele i prošlost koja ne može da se vrati. A dom, on je samo mesto gde smo bliži svim onim ljudima koja su je činili. Jer ljudi su mesta, a mesta su ljudi.

Ne treba da se čudimo što nam odlaze. Možda bi poštenije bilo da prestanemo da krademo njihovo dragoceno vreme pokušavajući da ih zadržimo obećanjima u koja ni sami više ne verujemo. Nemamo pravo na to, bez obzira na sve.

Jedino što ih pored naše bezuslovne ljubavi može zadržati kod kuće bila bi vera da u Srbiji imaju budućnost. A mi već znamo da bez njih Srbija nema budućnost.

Godine su me naučile da su čak i neke velike odluke, za koje sam bila uverena da sam ih donela promišljeno, imale neki skriveni cilj, često važniji nego što sam u to vreme mogla da znam

Kad znaš zašto si negde došao, obično osetiš i kad ti je vreme da se vratiš

U krupnom planu dugo posmatram njihove oči, sve dok slika ne počne da se muti. Ništa nisi razumela svih ovih godina, čujem svoj glas. Ništa se ne podrazumeva i sve je prolazno. Nepristojno duvam nos u salvetu dok u grudima nešto hoće da mi prsne od zahvalnosti što smo ponovo zajedno za tim stolom.

U Njujorku starost nije pitanje godina nego stava. Starenje ne možeš da zaustaviš, ali zato možeš da odlučiš da nikad ne ostariš. Starenje je obavezno – starost je opciona. Srećna sam što poznajem jedno biće koje baš tako živi, iako je hiljadama kilometara daleko odavde. To je jedna devojčica od osamdeset i kusur godina koja se svakog dana budi u zoru da bi što pre uskočila u hladnu vodu Savskog jezera i otplivala svoj pozdrav suncu. Odatle s još mokrom kosom žuri u Narodno pozorište na čas baleta sa svojim vršnjakinjama. A na putu do kuće svrati do Kalenića da napuni cegere svežim zelenišom da bi kasnije tati napravila ručak.

E zato najviše volim Njujork – jer liči na moju mamu. Semper fidelis.

Obična porodica, otac, majka, dve identične bliznakinje od desetak godina i detence od najviše dve, još uvek u kolicima. Sede u potpunoj tišini, svi zabuljeni u svoje telefone, uključujući i bebu, koja s cuclom u ustima prstićima kucka po ekranu ajpeda. Jedini put kad su se jedni drugima obratili bio je oko porudžbine. (Ne mogu da se ne nasmejem kad zamislim reakciju ovih ćutologa na snimak našeg nedeljnog ručka sa svim onim nadvikivanjem i dobacivanjem hrane.)

Nikad neću razumeti kako čovek može da ne želi da poseduje knjigu koju je pročitao.

Uvek kad dođem u novi grad, potrudim se da odem u neku dobru knjižaru. Raspitam se koja je na glasu i odvojim vreme da je posetim. To mi je postalo ritual, kao što neki ljudi u svakom novom restoranu naručuju isto jelo i onda po tome sude kakav je i vredi li doći opet, tako ja gradove merim po knjižarama. Dovoljna je jedna da po njoj upamtim ceo grad, a knjigu koju kupim kasnije čuvam kao uspomenu na taj put.