Holm Fribe

Cene nemaju veze sa karakteristikama proizvoda (u ovom slučaju: ukusom) ali menjaju – kao placebo – dejstvo proizvoda na mozak.“ Budući da se cenovni signal tumači kao šifra za kvalitet, on postaje deo potrošačkog doživljaja i menja psihološko dejstvo proizvoda.

Restorani su uopšte neka vrsta paralelnog univerzuma koji je predodređen za perfidne trikove iz oblasti psihologije cena. Ko uđe u njih, očigledno ostavlja svu nadu i kritičko razumevanje brojeva zajedno sa kaputom na garderobi. To je konstatovao još Daglas Adams, svakako jedna od najmerodavnijih ličnosti u svim važnim životnim sferama, i proglasio bistromatiku novom matematičkom poddisciplinom, gde važe posebne zakonitosti: „Kao što je Ajnštajn primetio da prostor nije apsolutan, već zavisi od kretanja posmatrača u njemu, i da vreme nije apsolutno, već zavisi od kretanja posmatrača u njemu, tako je danas poznato da brojevi nisu apsolutni, već zavise od kretanja posmatrača po restoranima.“

U skladu sa tim najskuplje jelo na jelovniku, file kobe govečeta ili karpačo od jastoga sa tartufima po ceni od preko 100 dolara ima funkciju sidra. Ono ne služe tome da se poručuje, već samo da iskrivi merila. U poređenju sa tim jela od 30 dolara se stvarno čine povoljnim, iako cena objektivno nije primerena – a kupac se raduje svom navodno povoljnom izboru. Zbog toga se u jelovniku takozvane „zvezde“, omiljena jela sa visokom profitnom maržom, rado stavljaju neposredno pored sidra i tako zahvaljujući upadljivom kontrastu naročito padaju u oči. S druge strane, manje profitabilna jela koje jedan restoran ipak mora da ponudi da ne bi rasterao stalne goste – Paundston ih naziva „zaprežno kljuse“ – skrivaju se u „Sibiru jelovnika“ gde pogled retko pada na njih.

Veći izbor deluje na podsvest kupaca, pa oni biraju srednje skupi kompromis.

Ne sumnjam da je moguće dati novi pravac tehnološkom razvoju koji će ga preusmeriti na stvarne potrebe čoveka. Ali to takođe znači: na pravu meru čoveka. Čovek je mali i zato je malo lepo.“

Ako je složenost neizbežna, jer odražava složenost sveta ili problema koje treba rešavati, onda se može oprostiti jer je razumljiva i može se naučiti. Ali ako su stvari komplikovane, ako je složenost rezultat manjkavog dizajna u koracima koji se ne mogu pratiti i bez vidnog razloga, onda rezultat zbunjuje, konfuzan je i frustrira.“

On je mnogima poznat kao matematičar i filozof, jer je jednom znamenitom rečenicom konstatovao, da parafraziramo, da je zbir površine kvadrata nad katetama pravougaonog trougla jednak kvadratu nad hipotenuzom – ili nešto slično tome.

„Sve je broj“, glasilo je uverenje Pitagorinih sledbenika.

Oni su verovali da kretanje zvezda stvara tonove koje svojim slabašnim sluhom ne možemo registrovati i došli su do spoznaje da u suštini ne određuje materija bit sveta, pa ni carstvo ideja, kako je kasnije tvrdio Platon, već brojevi i matematičke proporcije.

Tako je za Pitagorine pristalice 10 bio savršen broj, jer predstavlja zbir brojeva 1, 2, 3 i 4. Oni su parne brojeve smatrali ženskim, a neparne muškim. Broj 4 je za njih bio broj pravde, jer se sastoji od dva ista para i tako oličava princip jednakosti.