Vanja Čobanov

Nema istorije ljubavi koja nije prekidana i narušavana, nije postojala nijedna bez manjih ili većih iskušenja, kolebanja i nevere. Takvi trenuci nastupe iz raznih razloga, spoljašnjih ili unutrašnjih. I kad naiđu, iziskuju od čoveka posebnu mudrost – da shvati da je ljubav živa, da ne mora da bude savršena i da, naposletku, veruje kako u njemu postoji i ono što on ne vidi... A ponekad ni sva mudrost i vera nisu dovoljni, jer se stranice istorije pišu direktnom rukom đavola, rukopisom najveštijeg trgovca sudbinama.

Kolebanje, ako se taloži, ako se skuplja godinama, kroz duge vekove, u duši – kroz sećanja i tajne, u krvi – kao prokletstvo i krst porodice, u jednom se kolenu vidno i jasno izrazi.

SVET MOŽE DA NESTANE

„Ako se otarasim svojih đavola, izgubiću svoje anđele.”1

SVET MOŽE DA NESTANE, ZA JEDAN DAN, ZA JEDNU NOĆ, I DA SE SVE POSLE TOGA SAMO PRIVIDOM ZOVE. Ono što takav život čini mogućim, a telo i duh održivim, jeste čekanje kraja i odlazak na neko drugo mesto.