Tomas Hardi

Nalazio se u najsjajnijem periodu muževnosti, jer su mu razum i osećanja bili jasno razdvojeni: prošao je doba kada ih uticaj mladosti nasumice spaja u plahoviti karakter, a još uvek nije stigao u fazu u kojoj se ponovo sjedinjavaju u karakter pun predrasuda, obično pod uticajem žene i familije.

nju je, kao i za svakog ko je ikada osećao, lepota počivala ne u predmetu već u onome što taj predmet predstavlja.

I kao što su sve do jedne bile grejane spolja suncem, tako je svaka nosila u svojoj duši i jedno lično sunašce koje ju je zarilo; neki san, neku naklonost, neku zabavu, ili makar neku daleku i nedosežnu nadu koja, iako možda gine i strada, i dalje živi, kao što žive nade.