Igor Solunac

Ako samo sediš kod kuće i glumiš sovu, lako zaboraviš koliko život može da bude divan.

Čudno je vreme u kojem živimo. Grad na tepihu je već dugo grad duhova. Niko ne vozi autiće po sivim putevima, niko ne parkira ispred prodavnice niti vozi policijski autić. Deca se više ne igraju, već igraju igrice.

Majka nikad ne bi trebalo da se oprašta od deteta.

Za današnju školu je uobičajeno da isključivo pokvarena jaja dobijaju pažnju i podršku, dok se napredna deca sputavaju u razvoju.

javlja mi se blesava, ali česta pomisao kako bi bilo divno kad bi naša deca mogla da zauvek imaju devet godina. Devetogodišnjaci su savršena bića. Pametni i razumni, ali i dalje gaje nepokolebivu veru kako roditelji mogu sve

Čudno je vreme u kojem živimo. Grad na tepihu je već dugo grad duhova. Niko ne vozi autiće po sivim putevima, niko ne parkira ispred prodavnice niti vozi policijski autić. Deca se više ne igraju, već igraju igrice

Pogodi me koliko sam neverovatno srećna. Imam troje zdrave dece i tu su sa mnom. Živimo dobro, imamo posao i hranu na stolu svakog dana.

, ponekad i prebrzo. Svi se sećamo igre gluvih telefona koju smo igrali

spektar duginih boja u limenoj kutiji. Tata stoji na vratima. Nešto mi kaže i okrene

kako bi bilo divno kad bi naša deca mogla da zauvek imaju devet godina. Devetogodišnjaci su savršena bića. Pametni i razumni, ali i dalje gaje nepokolebivu veru kako roditelji mogu sve da reše.