Italo Zvevo

Danas, kad pišem, pošto sam se približio godinama u kojima je bio moj otac, ja znam sa sigurnošću da čovek može imati osećanje svoje veoma visoke inteligencije a da ne dâ drugog znaka o sebi izuzev tog svog snažnog osećanja. Eto: čovek udahne punim grudima, prima, divi se čitavoj prirodi onakvoj kakva je, i kakva nam je u svojoj promenljivosti data: time se manifestuje ona ista inteligencija koju iziskuje sveobuhvatno stvaranje.

Sećao sam se onog grčkog filozofa koji je predviđao kajanje koliko za onoga koji se ženio toliko i za onoga koji je ostajao neženja. Jednom rečju, još nisam bio izgubio sposobnost da se smejem svojoj avanturi

Iz moje vile, koja se nalazi na jednom brežuljku, pružao se pogled na pristanište i na more, izgled koji danas zaklanjaju nove građevine. Zadržali smo se malo duže posmatrajući more uzburkano blagim lahorom, koje je odbijalo u bezbroj crvenih odsjaja mirnu svetlost neba. Istarsko poluostrvo pružalo je odmor oku svojim blagim zelenilom, uzdižući se u ogromnom luku nad morem, kao neka čvrsta senka. I mola i nasipi bili su maleni i beznačajni sa svojim strogim, iscrtanim oblicima, i voda u basenima bila je potamnela od ustajalosti, ili je možda bila mutna. U prostranoj panorami tišina je bila sićušna u poređenju sa svim tim rasplamsalim crvenilom nad vodom, i mi, zaslepljeni, malo kasnije okrenuli smo leđa moru. Na malenu ravan ispred kuće već se spuštala noć.