Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Mesec je odavno već obasjao s nebeske visine sve dvorište, puno pospala sveta, gust vrbak i visok korov iz kog se nije video plot kojim je dvorište ograđeno. Ona je jednako sedela kod glave svojih milih sinova, i ni za časak nije odvajala očiju od njih niti pomišljala da spava. Već su i svi konji, opažajući da sviće, pogledali po travi i prestali jesti; na vrbama poče treperiti gornje lišće, i malo-pomalo treperenje se spusti niz njih čak do zemlje. Ona je presedela do svanuća, nimalo nije bila umorna, i želela je u duši da se noć produži što je mogućno duže. Sa stepe se začu glasno rzanje ždrebeta; na nebu se jasno ukaza rumen.

Video je Taras kako kozački redovi postaše zabrinuti i kako seta, koja ne dolikuje hrabrome, poče lagano obuzimati glave; ali je ćutao: hteo je dati svačemu vremena da se naviknu i na setu koju ostavi opraštanje s drugovima. Međutim, u tišini se spremao da ih odjedanput i iznenada sve razbudi, podviknuvši kozački, te da se nanovo i s većom snagom nego ranije vrati hrabrost svakome u dušu

Nažalost, debeli umeju bolje svršavati svoje poslove na ovom svetu nego tanki. Tanki više služe za naročite misije ili su samo na broju i tumaraju tamo i amo; njihova je egzistencija nekako suviše laka, vetrenjasta i sasvim nepouzdana. A debeli nikad ne zauzimaju sporedna mesta, nego sve prva, a ako već gde sednu, oni sednu pouzdano i čvrsto, tako da će pre mesto početi da puca i da se ugiba pod njima, a oni ipak neće pasti. Oni ne vole spoljašnji sjaj; frak na njima nije tako vešto skrojen kao kod tankih, ali je zato u njihovim šatulama blagodet božja. U tankoga za tri godine ne ostane nijedne duše da nije založena; u debeloga, dok pogledaš – pojavi se negde nakraj grada kuća, kupljena na ženino ime, pa na drugom kraju druga kuća, pa blizu grada seoce, pa i selo sa svima dohocima.