Tilly Bagshawe

Odrasla je u izobilju, uz privilegije i, iznad svega, u miru, u prostranoj palati u pustinji. Jedinica jednog plemića i njegove mnogo voljene žene, dobila je ime Mirjam, po majci velikog proroka, i Bahija, što je značilo

„veoma lep“, i od najranijeg detinjstva nije znala ni za šta drugo osim za pohvale i ljubav. Spavala je u sobi sa zlatnim listićima na zidovima, u krevetu od fino rezbarene slonove kosti. Nosila je svilu tkanu u Uarzazatu i bojenu u Esauiri u oker i indigo i crveno, dopremljenu po visokoj ceni sa Bliskog istoka. Imala je sluge koji su je oblačili, koji su je kupali, koji su je hranili, i još sluga da je podučavaju Kuranu i muzici i poeziji, drevnoj poeziji njenih pustinjskih predaka. Bila je lepa i spolja i iznutra, dete lepog lica i blage naravi kakvo bi svaki plemeniti otac samo poželeo, dragulj visoko cenjen iznad svih rubina i ametista i smaragda koji su krasili vratove i zglobove sve četiri žene njenog oca.

Ta palata, sa svojim svežim, senovitim dvorištima, vodoskocima i ptičijom pesmom, tacnama ušećerenog badema i srebrnim šoljama zaslađenog čaja od nane, bila je ceo Mirjamin svet. Bilo je to mesto zadovoljstva i spokoja, gde se igrala sa braćom i sestrama, skrivala se iza debelih kamenih zidina od okrutnog pustinjskog sunca i svih drugih životnih opasnosti.

Lisjen Deforž je bezbrižno koračao Ulicom Miraž. Život je, zaključi Lisjen, dobar. Tog božanstvenog dana kasnog proleća u Sen Tropeu svuda su bili nagoveštaji leta. Sa obe strane puta koji ide od La Rout des Plages sve do čuvenog Kluba 55, svetloroze cvetovi su već izbijali iz žbunova lovora, prelivajući se kao cvetni vodoskoci preko okrečenih zidova kuća.

„Zašto je ne pozovete na sastanak?“

„Ne mogu. Oženjen sam.“

To je izgleda razveselilo Francuza.

„Pa šta?“ Grohotom se nasmejao. „Ja sam šećeraš, ali ipak volim sladoled.“

One su hipnotisale Didijea Anžua.

Omađijale Majlsa Beringa.

Napravile od Meta Dejlija ošamućenu budalu.

Ismevale inspektora Ljua.

Lice svake žene je bilo drugačije. Ali su ih odavale oči.

Azrael nije „on“. On je „ona“.

Sve su one jedna te ista žena.

Mnogo kasniš.“ Poljubila ga je u usta i prošla rukom kroz njegovu sjajnu tamnu kosu, samo malo nijansiranu sivim na slepoočnicama. „Počela sam da brinem.“

Zavidljive ženske oči su je prostrelile. Sara Džejn ih je zaslepila očaravajućim sjajem svog vereničkog prstena sa safirom i dijamantom.

Dejvid Išag ju je poljubio u teme.

„Šašava devojko. Ne treba nikada da brineš. Ne sada, ne nikada više. Ne kad sam ja tu da brinem o tebi.“