Boris Leonidovič Pasternak

Gledana pojedinačno, sva kretanja na svetu bila su sračunato trezvena, a u opštoj složenosti – bezrazložno pijana od zajedničke životne bujice koja ih je sjedinjavala. Ljudi se trude, pašte, pokretani mehanizmom sopstvenih briga. Ali mehanizmi ne bi dejstvovali kad njihov osnovni regulator ne bi bilo osećanje neke više bezbrižnosti. Tu bezbrižnost pružalo je osećanje povezanosti ljudskih egzistencija, uverenost u njihovo međusobno pretakanje, i osećanje sreće zbog toga što se sve ne zbiva samo na zemlji, u koju zakopavaju mrtvace, već i negde drugde, u svetu koji jedni nazivaju carstvom božjim, drugi istorijom, a treći još nekako drukčije.

Otkad zna za sebe neprestano se čudio kako je mogućno, i pored istovetnosti ruku i nogu, zajedničkog jezika i navika, ne biti isto što i svi, nego nešto što se malom broju sviđa, nešto što drugi ne vole. On nije mogao da shvati položaj u kojem, čak ako si i gori od drugih, ne možeš da se napregneš i popraviš, da postaneš bolji. Šta znači biti Jevrejin? Radi čega to postoji? Čime se nagrađuje ili opravdava taj goloruki izazov koji ne donosi ništa osim nevolje?

Spontano, vatreno razumevanje koje su pružali jedno drugom. Instinktivno, neposredno.