1999

Sad čekam da umrem ili živim. Da sâm ostanem jači od Sudbine, ili da mi i drugi pristupe, i oni da postanu jači od nje. Ako mi priđu, živeću; ako me samog ostave, umreću.

Ljudska su čula, nažalost, već odavno zapušena voskom Razuma i njima se nije vredelo obraćati.

Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.

Ništa se ni sa čim, do sobom, ne dokazuje; ništa iz ničeg, i ako može, ne mora proisticati; ništa ni od čega ne zavisi, niti se na nešto zauvek obavezuje.

Žudnja za saznanjem probijala je otvore u tmini tamo gde su oni vodili u još gušću, otvori su potom zatvarani žrtvama iluzije, a kopani novi, u novi mrak. Mrak je, u stvari, bio isti, samo na drugom mestu

život kopija mašine koja rđavo radi, a čovek slika neusavršenog robota

Za mašine smisao rada nije ležao u koristi od njega, već u pogonskoj naredbi. Svrha je bila u njoj, ne u onome što se radilo. Korisne svrhe je naravno moglo biti, ali za efikasnost kibernetskih aktivnosti ona nije presudna. Robota je kao i svaku mašinu u pokret stavljao ispravno formulisan impuls, a ne smisao rada koji iz njega proističe.

bio je h i m e r a,
protoljudskim jezikom – proceduralna greška u laboratorijskoj rekombinaciji roditeljskih gena, nepredviđena retrogradna mutacija u strogo kontrolisanom progresivnom mutiranju Vrste

Bio je prvi naučnik u toku eona odvikavanja ljudi od korisnih radova i razmišljanja – prepuštenih mašinama, programiranim da nikada više ne dopuste situaciju u kojoj bi ljudska ruka, um, volja, osobno učešće bilo kakvog humanog svojstva ponovo bilo potrebno

Možda oni – reče pakosno – za koje još važi staro načelo po kome je robot onakav kakav je njegov čovek.

Rubini magičnih očiju Prvog robota lako se zamagliše. Naljutio sam ga, pomisli Arno, kajući se. Kavga mu je sada bila najmanje potrebna, naročito povodom pašnjaka koji je pošto-poto hteo da sačuva.

– Takvih više nema – reče Prvi robot hladno. – Ljudi su onakvi kakvi su im roboti