Vivijan Ditmar

Pošto su mnogi od nas već vrlo rano naučili da su određena osećanja loša, ili nepoželjna, često ne možemo tek tako da ih proizvedemo. Neki kanali za nastanak osećanja već odavno su zapušeni, dok su drugi očigledno pogrešno povezani. To čini da, recimo, nešto interpretiramo kao pogrešno (nije kako treba), ali zbog toga ne nastaje bes, već tuga, strah ili stid.

Ako sam besna zbog prevrnute čaše mleka, to mi veoma malo koristi. Naposletku, nijedna sila na svetu ne može da vrati prosuto mleko nazad u čašu, koliko god ja bila besna.

Možemo da spoznamo da ono što nije kako treba nije sama beba, ili njeno ponašanje, već činjenica da o njoj moramo da brinemo udvoje ili čak sami – što neizbežno predstavlja preopterećenje.

Tuga je moć istinskog prihvatanja. Ona nastaje kroz tumačenje da je nešto šteta. Šteta znači da je drugačije nego što bih ja voleo, ali ne mogu, ili ne želim, ništa da menjam.

Osnovni preduslov za sposobnost da volimo svoju decu jeste ljubav prema sebi samima.

Iz ovog primera možemo da naučimo šta nam je potrebno da bismo se stvarno rasteretili: potrebno nam je neko ljudsko biće kome verujemo, kraj koga se dobro osećamo, koje je sposobno za empatiju i daje nam prostora da možemo sebi da dopustimo izražavanje nagomilanih emocija.

Veoma je jednostavno i prosto nam se nameće da se izderemo na dete ako smo imali loš dan, ili da preko svake mere vrištimo na njega ako se opet ponaša „nemoguće“, mada smo mu već sto puta rekli da „se“ to ne radi. Da bi nam kao roditeljima pošlo za rukom da se svog smeća otarasimo na drugi način, a ne tako što ćemo ga prebaciti na svoju decu, veoma su važne dve stvari: moramo da imamo dovoljnu podršku, a potrebna nam je i samodisciplina da bismo se rasterećivali kontrolisano, a ne spontano.

Ideja da deca mogu da se podižu u porodicama koje se sastoje samo od dece, majke i oca prilično je nova i, iskreno rečeno, ne funkcioniše baš najbolje. Potrebna nam je mreža veza i odnosa, a našoj deci potrebna je takođe jer bez nje ne ide.

Deca su u isto vreme predivna i užasno naporna za odrasle. Oboje pre svega proizilazi otud što svoja osećanja izražavaju neposredno – bez filtera, bez promišljanja, bez zadnjih misli.

dečje suze izazivaju strah jer nas podsećaju na sopstvenu ranjivost.