Emili Bronte

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Strah? Ne? Nemam ni strah, ni predosećanje, ni nadu da ću umreti. Zašto bih imao? Sa mojim snažnim telom, umerenim načinom života i bezopasnim zanimanjem, trebalo bi – a tako će verovatno i biti – da ostanem u životu dok mi ne bude gotovo nijedne crne dlake na glavi. Pa ipak, ne mogu produžiti u ovom stanju! Moram da se podsećam da dišem – gotovo i svoje srce moram da podsećam da kuca! To je kao da imam da savijam krutu oprugu; sve radnje, čak i najmanje, koje ne podstiče moja jedina misao, moram da činim na silu; da se naročito trudim da bih primetio ma šta, živo ili mrtvo, što nije povezano s onom idejom koja me sveg ispunjava. Imam jednu jedinu želju; celo moje biće i sve moje moći žude da je postignu.

Dok sam provodio jedan divan mesec na moru, često sam se nalazio u društvu dražesnog bića, boginje jedne po mom mišljenju; bar tako sam mislio, dokle god nije počela da obraća pažnju na mene. Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju, ona me je najzad razumela i odgovorila mi – najslađim od svih pogleda. A šta sam ja učinio? Priznajem sa stidom – ledeno sam se povukao u sebe, kao puž; i na svaki njen pogled povlačio sam se hladnije i dalje; dok najzad sirota naivna devojka nije počela da sumnja u svoja čula i, postiđena i zbunjena pomišlju da je pogrešila, nagovorila svoju mamu da odmah napuste to mesto. Ovim čudnim ponašanjem stekao sam glas čoveka smišljeno i namerno nemilosrdnog i bezosećajnog; koliko je ovo nezasluženo, samo ja mogu da ocenim.