Emili Bronte

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Strah? Ne? Nemam ni strah, ni predosećanje, ni nadu da ću umreti. Zašto bih imao? Sa mojim snažnim telom, umerenim načinom života i bezopasnim zanimanjem, trebalo bi – a tako će verovatno i biti – da ostanem u životu dok mi ne bude gotovo nijedne crne dlake na glavi. Pa ipak, ne mogu produžiti u ovom stanju! Moram da se podsećam da dišem – gotovo i svoje srce moram da podsećam da kuca! To je kao da imam da savijam krutu oprugu; sve radnje, čak i najmanje, koje ne podstiče moja jedina misao, moram da činim na silu; da se naročito trudim da bih primetio ma šta, živo ili mrtvo, što nije povezano s onom idejom koja me sveg ispunjava. Imam jednu jedinu želju; celo moje biće i sve moje moći žude da je postignu.

Dok sam provodio jedan divan mesec na moru, često sam se nalazio u društvu dražesnog bića, boginje jedne po mom mišljenju; bar tako sam mislio, dokle god nije počela da obraća pažnju na mene. Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju, ona me je najzad razumela i odgovorila mi – najslađim od svih pogleda. A šta sam ja učinio? Priznajem sa stidom – ledeno sam se povukao u sebe, kao puž; i na svaki njen pogled povlačio sam se hladnije i dalje; dok najzad sirota naivna devojka nije počela da sumnja u svoja čula i, postiđena i zbunjena pomišlju da je pogrešila, nagovorila svoju mamu da odmah napuste to mesto. Ovim čudnim ponašanjem stekao sam glas čoveka smišljeno i namerno nemilosrdnog i bezosećajnog; koliko je ovo nezasluženo, samo ja mogu da ocenim.

Kad bi je voleo i svim snagama svoga slabačkog bića, ne bi mogao voleti toliko ni za osamdeset godina koliko ja u samo jednom danu. A Ketrin ima srce duboko kao moje; more bi moglo isto tako stati u onaj tamo konjski valov, kao što bi njenu celu ljubav mogao on privući. Koješta! On joj je jedva jedan stepen draži od psa ili konja. To nije u njemu da bude voljen kao ja; kako ona može voleti u njemu ono što on nema?“

„Oh! Fuj! Ludo dete!“, uzviknem. „Da imate kakvu pravu žalost, stideli biste se da pustite ijednu suzu zbog takve malenkosti. Nikad niste osećali ni senku prave žalosti, gospođice Ketrin

i ustreptao od radosti. On je želeo da sve počiva u zanosu mira, a ja da sve treperi i igra u veseloj svetkovini. Rekla sam mu da bi njegov raj bio samo poluživ, a on je odgovorio da bi moj bio polupijan. Rekla sam mu da bih zaspala u njegovom, a on odgovori da ne bi mogao da diše u mom

naš apsandžija se vrati

Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju

Ceo svet je užasna zbirka opomena da je ona postojala i da sam je izgubio!

On je u svome srcu imao mesta samo za dva idola – svoju ženu i sebe: voleo je oboje, a obožavao jedno, i nisam mogla da zamislim kako će podneti taj gubitak.