Marisa de los Santos

Ropska odanost je navika koju je teško prekinuti

Kao što je rekao Radjard Kipling: ’Nikad ne gledaj unazad da ne bi pao niza stepenice.’

Glas joj je postao tiši, blag i ritmičan, kao zaljuljana kolevka. „Zatvori oči i nacrtaj magični krug u pesku. U tom krugu je čist vazduh, sija sunce, ptice cvrkuću. Ništa loše ne može da uđe u taj krug, nijedna ružna uspomena, nijedan strah za budućnost, nijedno kajanje, nijedna izrazita lična mana.“

„Hvala ti za to ’izrazita’“, odvratila sam.

„Nema na čemu. Ćuti. A sad, zakorači u taj krug, stvarno zamisli sebe kako zakoračuješ. Jednom pa drugom nogom. Kad budeš u centru, samo budi. Pusti korenje. Dozvoli da te mir natopi, sve do srži u kostima. Neka natopi i natopi i natopi. Natapaš li se?“

Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali kad se osvrnem na to vreme, uviđam da je bio usamljen, usamljen a da to nije ni znao, što je verovatno najgora vrsta usamljenosti.“

„Igranka znači ples“, kazala sam. „Nikada nisam plesala. Osim ako ne računam balet, ali većina ljudi ga ne bi računala, zar ne?“

„Da.“

„Toga sam se i plašila. A čak i to je bilo pre mnogo godina.“

„Čak i da si plesala“, kazao je Luka, „to ne bi bilo važno. Znaš li zašto?“

„Zašto?“

Namignuo je. „Zato što nikad ranije nisi plesala ako nisi plesala sa mnom.“

Želim da to bude oboje: i pravo prijateljstvo i prava ljubav u isto vreme. Zapitala sam se da li tako nešto uopšte postoji. Ako i ne postoji, kazaću Luki da mi to moramo izumeti.